Na smotri besjedništva

  • Post category:Vijesti

У ДРУШТВУ ДЈЕЧИЈИХ ПЈЕСНИКА

У недјељу, 11. маја, у Сава центру у Београду одржан је Фестивал пјесника за дјецу „Витезово прољеће“. На овом Фестивалу који се организује традиционално већ 12 година, а представља највећу дјечију манифестацију на Балкану, окупљају се најпознатији дјечији писци: Добрица Ерић, Раша Попов, Недељко Попадић и многи други. Поред писаца за дјецу на Фестивалу учествују и бројне познате личности као што су Бора Чорба, Леонтина, Ивана Јордан, Мари Мари, познате групе “Неверне бебе“ и још многи други.

Овај Фестивал је малишанима посебно занимњив јер им се представљају писци из њихових читанки и књига за лектиру. Међу свим тим писцима којих се ове године окупило око 80, из свих крајева наше земље, своје мјесто је нашла и ученица наше школе Рајка Милишић. Посебно смо поносни на овај њен успјех и надамо се да ће у скоријој будућности и њено име заблистати на некој од страница школских читанки. Ово је пјесма коју је Рајка прочитала на Фестивалу.

НА СМОТРИ БЕСЈЕДНИШТВА

Истог дана у Храму Св. великомученика Георгија у старој Бежанији на Новом Београду, одржана је Дванаеста смотра духовног бесједништва средњошколаца у организацији протојереја Владимира Замахајева. На смотри је учествовало 14 ученика средњих школа из: Београда, Новог Сада, Земуна и Рајка Милишић ученица Средњошколског центра „Љубиша Младеновић“ из Бање Луке. Изузетна част нам је била што смо позвани на једну овакву смотру у којој ученици показују своје умијеће не само у писању, него прије свега у излагању, бесједењу, написаног. Рајкину бесједу на тему „Вјера – извор живота“ можете прочитати на сајту, иако њене ријечи добијају посебну јачину и драж у самом чину бесједништва.

 „Учествовати на овакве две важне манифестације и то у једном дану представља за нас изузетно искуство. Надамо се да ће оно да нам отвори пут за још многа исказивања талената и вриједности које се крију у нашим ученицима и које на срећу још увијек нису престале да се вреднују“, рекла је професорица српског језика и књижевности Смиљана Антонић.

MAJKA

Majka je tu kad nikog nema,

majka je tu kad god ti treba.

Ona je tu da se za tebe brine,

i sve zvijezde sa neba skine.

Tu je kada padneš,

da te podigne i ne da ti da staneš.

Da te svim srcem brani,

jer majka je uvijek na tvojoj strani.

U snovima tvojim uvijek da te čuva

i ne dozvoli ti da skreneš sa puta.

Kad ti je hladno da te grije,

i uvijek sa tobom da se smije.

Majka je tu da ti pjeva.

“Andjelu” , “Sunce moje“ da ti uvijek tepa.

Nebeskom svodu tiho se moli,

da te kroz zivot Bozija ruka vodi.

ВЈЕРА – ИЗВОР ЖИВОТА

Религија је као мост који повезује изгубљене душе. Чему онда свакодневно рушење тог моста? Зашто компликовати, када све може бити једноставно? Али, човјек је рођен проклет, питање је само хоће ли такав остати, или ће можда бољи постати. Ми управо имамо довољно релгија да бисмо се мрзили, али не и довољно да бисмо се вољели, казао је Свифт. А ја кажем: Не постоји нити једна религија довољно јака да спијечи човјека да изда, и себе и Бога. Може ли вјера доиста промјенити човјека и пробудити у њему нешто свето? Побјеђује ли вјера баш све страхове, патње и гријехове? Умије ли она открити сву ту чистоту у човјеку коју он скрива? Било како било, онолико колико вјерујеш, тако ће ти и бити. Међутим, данас, све више и више, људи се окрећу другим вриједностима, а вјеру некако гурају, остављају са стране. И све им се чини љепше и вриједније, а права, истинска љепота губи сјај. И онда смо, опет ту, на средини приче, ни тамо, ни овамо. А гдје је вјера, гдје се то изгубила? Зар је она игла да се изгуби у пласту сијена, или зрно пијеска, па да је вјетар однесе? Или je пак свима нама оно свјетло на крају тунела? Можда ће свако од нас имати своју теорију, али ће се сви сложити са једним: Вјера је извор живота.

Ако пођемо од чињенице да је данас живот максимално угрожен, a људи све више сурови и удаљени, доћи ћемо до чињенице да је вјера на климавим ногама, људи су је одбацили као да никада није ни постојала. А постојала је, вјерујте ми на ријеч. А знате кад? Постојала је онда када смо били болесни, проживљавали најгоре ствари у животу, када смо тонули у све дубље таме надајући се само једној зраци сунца, а када се појавила та зрака сунца, вјера је само утихнула и нестала. Себични смо, ми људи, себични. Кад нам је тешко, тражимо чудо, а кад нам је добро не трудимо се да то чудо и заслужимо, и онда се притом чудимо, ако нам се то тражено чудо, од Њега горе, не оствари. Једино добро што је још остало у овом лудом свијету, јесте управо, вјера. Окрећући се ка вјери, тражећи нову снагу и наду, спознајемо колико тиме богатимо свој дух. Схватамо, колико је заправо вјера битна, како је она дио нас и како просто не бисмо могли без ње. A, сад, док овако стојим пред вама, ево питам вас, постоји ли ишта љепше и дивније од вјере? Имамо ли ишта вриједније? Наравно да немамо. И, с обзиром на то, не требамо допустити да нам се та љубав према вјери и Богу гаси, окрећући се ка туђој вјери или народу, не дај Боже? Вјеру треба ширити, треба је проповједати, њен народ је једини може очувати. Хришћансто је нешто јединствено, нешто наше и изнимно јако. Једини неиспрљани дио наше душе. Пут који увијек бирамо, сигурни да ни у ком случају нећемо залутати. Моћ хришћанства лежи у ораштању и вјеровању у боље сутра. Оно нас учи, од нас ствара добре људе и велике вјернике. Хришћанство сједињује људе, јача их изнутра, показује пут. Окрепљује душу, храни срце и увијек је ту, негдје.

Дакле, народе мој, ма колико тешко било, био ти срећан или тужан, вјеруј у Бога. Кад год не знаш куд, ти сврати у цркву, кад не знаш с ким да причаш, Он је ту, њему се обрати за све. Слушаш ли пажљиво, добићеш одговоре. Вјерујеш ли довољно у себе и у Њега, не постоји нити једна препрека и свако чудо које се деси је твоје. Запали једну свијећу у знак љубави према вјери својој, нек’ њен пламен обасјава многе душе и нек буде сигурно уточиште за надолазећа, бурна и немирна времена. Нек’ гори и сија за живот твој и мој. И запамти добро, да је вјера била и биће извор живота.

[galleryview id=44]